Evo cijeli dan sam pun pozitivne energije. Ne želim se žaliti (dapače), ali ipak mi je nekako čudno. Kad bolje pogledam, sve mi ovih dana ide ne tako dobro. Vjerojatno je caka u vremenu, jer vrime ode kod nas u Dalmacije ja ka i u lito. Više neman šta nosit, jer duge rukave stvarno ne mogu, a od kratkih ništa neman popeglano.
Danas san cijeli dan proveo na nogama. Ne znam je li to dobro, zapravo ne znam koliko je dobro, s obzirom da imam temperaturu. Sinoć me glava boljela za popizdit jako. Mislio sam da će mi mozak prsnut. Cijelu večer sam zavijao kao malo dijete (sreća što sam sam u stanu), ali bol je stvarno bila neizdrživa. Temperatura je bila 39,5 stupnjeva, što sigurno nije malo. S jutrom ode i glavobolja, a kako noć pada, tako se i ona vraća, fibra se diže ali ne da mene moja pozitivna energija. Danas mi je smiješno (sinoć ni najmanje) kad se sjetim da mi je napameti bilo nešto u stilu, šta ako mi se mozak pokvari, pa više ne budem sposoban zapamtit ništa za ispite?!?!?!? Fobija… hahaha, ali znači da ipak volim svoj faks, i da ga želim, iako ovih zadnjih par mjeseci bježim od njega k'o ovca od noža. Računam ja ono, daleko od očiju daleko od srca (ili kako već ide).
Nego, da mi bar ova energija dođe ponovno u četvrti mjesec kada su mi ispiti, bar pola ovako pozitivne. Ma sve bi dao! Dao bi ništa jer zapravo ništa imam, ali bitna je volja za dat – kao da bi dao sve. Ali stvarno je čudna ova energija, kad je trebaš nema je, a kad je trebaš manje, onda je imaš k'o u priči. Ali zar tako nije sa svim stvarima u životu?
Neću se sada razvezati o lošim stvarima (iako mi malo trebe). Zapravo ne želim ovu pozitivnu energiju tjerati. Nije ni najmanje pristojno; to bi bilo kao da tjeraš gosta (a gosta se ne tjera; iako svakog gosta tri dana dosta – e bogami za ovoga bi poželio da stoji što duže). U petak sam išao s mamom i sestrom na večeru. Sestra častila (hahaha, to je nezamislivo čudo). Inače, mala puna para: nešto 'ala Zagora stina. Išli smo u kineski restoran. Naravno, moja preporuka! Pretpostavljao sam da im se neće svidjeti, i računao sam pa dobro ide nas troje, ja ću svoje sigurno pojest (već sam bio i jako mi se sviđa), a bar jednoj od nje dvije se neće svidjeti, pa ću i njeno pojest (i sad se ja pitam otkud ovih 8 kila suficita, jel'?). Prevario se gadno, svima se sviđa! Dobro, porcije su obilne pa sam se najeo… iako bi još jednom onaj pohani sladoled… ne znam je li to kineski običaj (valjda je, zašto bi bio u njihovom restoranu i na njihovom meniju – ali ništa me više ne bi začudilo).
Već mi se sada ne ide sutra na faks. Tlaka mi je ići na vježbe. Znam da bi trebao, ali sam obećao da neću odluku donijeti do ujutro. Srećom vježbe su u podne pa ću ujutro moć još razmišljat da li ići ili ne. Imam već nekoliko minusa, i kao trebao bi ići, ali ako dođem na faks riskiram da vidim one koji prolaze preko veze, one gadljive i umišljene ljude, koji čak misle da su najpametniji. I nije sporno što oni misle, problem je u tome što su oni za profesore budući stupovi našeg Rvatskog društva… ok, evo počeo sam se opet ljutit, zato bolje da ne pričam o faksu.
0 komentari:
Objavi komentar